BRAZILIAN JIU-JITSU:

Uvod

 

Brazilski džijudžicu (port. jiu-jitsu brasileiro) (BJJ) je borilačka veština nastala od japanskog džijudžicua i džudoa. Za osnivače brazilskog džijudžicua važe braća Carlos (Karloš) i Helio (Elio) Gracie (Gresije) početkom XX veka, pa se ovaj sport ponekad naziva i džijudžicu familije Gresije (Gracie Jiu-Jitsu).

Braća Gresije učili su borilačke veštine od majstora Mitsuje Maede, koji je početkom XX veka iz Japana imigrirao u Brazil. Nezadovoljni nekim tehnikama braća Gresije su razvili svoj stil, koji težište stavlja na borbu (rvanje) na parteru, tj. podu. Znači, BJJ je južnoamerička varijanta tradicionalnog, japanskog džijudžicua.

 

Braća Gresije

U Brazilu postoje takođe klubovi i škole nezavisne od porodica Gresija, a koji osporavaju pomenutoj porodici da su osnivači brazilskog džijudžicua, priznajući im jedino važnu ulogu u daljem razvoju ovog sporta.

Svetsku promociju BJJ dobija nakon prvog turnira Ultimate Fighting Championships, na kojem je Rojs Gresije osvojio turnir u oktagonalnom kavezu protiv predstavnika različitih borilačkih veština uprkos manjoj težini i slabijoj telesnoj konstituciji. Rojs je osvojio tri turnira.

Rojsov njegov brat Rikson Gresije postaje legenda BJJ i slobodne borbe sa 460 pobeda bez jednog poraza.

BJJ je često nazivan i igrom ljudskog šaha zbog svoje kompleksnosti, ideologije da manja i fizički slabija osoba uz pomoć ove veštine moze da porazi većeg i jačeg napadača, kao i zato što poseduje Brain over Brawn filozofiju (um više nego snaga).

Istorija BJJ (Brazilian jiu jitsu)

 

Ova veština je nastala u Rio de Janeiro, gde 1925. Karloš Gresije otvara svoju akademiju.

Japanski imigranti su početkom XX veka sa sobom doneli i džijudžicu i džudo u Brazil, i počeli da poučavaju u ovim veštinama pored Japanaca i Brazilce.

Karloš je učio džijudžicu od Mitsuje Maede i to dalje predao svom mlađem bratu Eliju.

Maeda je inače bio član japanske džudo škole, koja je svoje sedište imala u Kodokanu. Kao zvanični delegat kodokana stiže 1904. u SAD gde i ostaje.

Počeo je da organizuje demonstracije i borbe za novac, pri čemu je izgubio članstvo kodokana, pošto je povredio njegova etička pravila.

U toku takmičenja sa borcima raznih drugih borilačkih veština i sportova bio je prinuđen da promeni i optimizuje svoj borilački stil, pošto su u ono vreme borci džudoa polazili da za protivnika imaju borce jednakih veština. Kao rvač postao je popularan posebno u Južnoj Americi.

Maeda 1915. prvi put dolazi u Brazil gde je konačno i ostao.

U Brazilu pomaže japanskim imigrantima u naseljavanju Brazila, smatrajući da je Brazil bolje mesto za život u odnosu na SAD.

Kao mnogi japanski majstori džijudžicua i džudoa i on počinje da predaje svoju borilačku veštinu, tako i kadetima vojnog koledža, policiji i privatnim učenicima.

Najpoznatiji predstavnik njegove škole postao je Karloš Gresije. Karloš otvara svoju školu, gde, sa vremenom, počinje da učestvuje i njegov mlađi brat Elio.

Elio je bio telesno slabiji i nije mogao da upotrebi mnoge tehnike. Iz tog razloga izmenio je mehaniku i pologe mnogih tehnika i time ih učinio efektivnijim, te primenljivo i za ljude slabije konstitucije.

Pošto su u Brazilu tuče na svakodnevnom redu, braća Gresije imali su prilike da isprobiraju svoj stil u praksi i dalje da ga razvijaju. Nastala je jedna od najefektivnijih borilačkih veština i samoodbrambenih sistema našeg vremena.

Karloš i Elio Gresije podučavali su svoje sinove sa kojima je nastala sledeća generacija boraca i učitelja, isprobana i dokazana u raznim borbama i dvobojima.

70-ih godina jedan od sinova, Rorion, odlazi u Sjedinjene Američke Države i u jednoj garaži otvara prvu BJJ školu izvan Brazila.

Početkom 90-ih Rorion Gresije otvara u Los Anđelesu akademiju za BJJ, a zajedno sa Artom Dejvijem pokreće Ultimate Fighting Championships (UFC).

U tim takmičenjima borci različitih borilačkih veština bore se bez mnogih pravila, a cilj je nadvladati protivnika nokautom ili ga naterati na predaju.

U prvim takmičenjima jedan od sinova Elija, Rojs Gresije, osvaja uprkos manjoj težini i slabijoj telesnoj konstituciji tri turnira UFC i jedini je borac dosad koji je uspeo da dobije četiri borbe odjednom.

 

Brazilski džiudžicu kao sport

 

Danas je brazilski džijudžicu moderan borilački sport sa tačno određenim pravilima, koji omogućava svakome sigurno bavljenje ovim borilačkom veštinom.

Slobodna borba (vale tudo, Ultimate fight, Free fight) postaje jedan od najpopularnijih delova borilačkih takmičenja i važan deo pripreme svakog profesionalnog borca.

Brazilska džiudžica je borilačka veština, borilački sport i sistem samoodbrane koji se bazira na principima rvanja i sa akcentom na borbi u parteru.

Braziski džiudžicu je nastao na osnovu tehnika Kodokanovog džudo sistema i tradicionalne džiudžice, kojima je Mitcujo Maeda (前田 光世 Maeda Mitsuyo, novembar 18, 1878 – novembar 28, 1941), inače učenik Džigoro Kana, podučavao Karlosa Grejsija (Carlos Gracie septembar 14, 1902 – oktobar 7, 1994).

Mitcujo Maeda

Mitcujo Maeda je bio jedan od najboljih učenika Džigoro Kana. On je u početku trenirao tradicionalni džiudžicu, a u svojoj osamnaestoj godini prelazi na Kodokan sistem gde je bio poznat po svojoj izvrsnoj veštini.

Džigoro Kano je bio veoma zainteresovan da proširi svoju veštinu (džudo) širom sveta, verovatno i zbog svoje želje da napravi olimpijski sport. Poslao je nekoliko svojih učenika u SAD među kojima je bio Tomita, jedan od prvih učenika Džigoro Kana i veteran policijskog turnira iz 1886. On je bio odličan tehničar i učitelj, međutim, već u godinama. Iz tog razloga je sa njim putovao i Maeda koji je bio zadužen da u borbama predstavi veštinu ako je to potrebno.

Kasnije su se Maeda i Tomita razdvojili, i Maeda je bio poznat po tome da je u cilju promocije veštine izazivao na slobodnu borbu (bez pravila) rvače i boksere iz SAD gde je prikazao dominaciju svoje veštine i uspostavio tradiciju koju su kasnije nastavili borci iz porodice Grejsi. Maeda je između ostalih izazvao i tadašnjeg bokserskog šampiona u teškoj kategoriji, Džeka Džonsona koji je važio za najboljeg teškaša svih vremena.

Maeda je bio svetski putnik, boravio je i u Evropi i Južnoj Americi. On je nastavio da se bori i na ovim kontinentima. Posledica velikog broja borbi bila je da je odstupio od striktnog moralnog koda Kodokan džudoa. Zato je Maeda veštinu češće nazivao džiudžicu nego džudo (mada pojedini izvori navode da je džudo u početku bio poznat i kao Kano džiudžicu).

Mada, još jedan od razloga zbog kojih je Maeda veštinu predstavljao kao džiudžicu, a ne džudo, je taj što je on, kada je počeo da se bori u slobodnim borbama koristio i neke tehnike iz svoje stare tenšin šin’jo džiudžice (čije je škole bio učenik pre nego što je prešao kod Džigoro Kana), a koje su bile izbačene iz Kodokan sistema kao opasne.

Svejedno, Maeda je bio veoma inteligentan i dovitljiv borac i inovator. On je vremenom sticao iskustvo u slobodnim borbama na osnovu kojeg je dodao neke svoje tehnike i izbacio one koje je smatrao neefikasnim.

On je modelovao svoj sistem borenja tako da se efikasno nosi sa dva uobičajena tipa borca na zapadu:  boksera i rvača.

Njegove neverovatne pobede u ovim borbama su od njega stvorile legendu u Centralnoj i Južnoj Americi. U Evropi se borio u Engleskoj i Španiji.

1920. godine se vraća u Brazil sa misijom. Naime, japanska vlada je bila zainteresovana da, po ugledu na neke evropske zemlje, započne projekat kolonizacije. Maeda je bio odabran da pomogne u ovom projektu.

Gastao Grejsi, čovek čija je porodica emigrirala u Brazil iz Škotske, iskoristio je svoje političke veze da pomogne Maedi u ovom projektu (koji je u međuvremenu propao).

Kao znak zahvalnosti za učinjenu uslugu i zbog prijateljstva koje se javilo između ova dva čoveka, Maeda je ponudio da Gastaove sinove nauči džiudžicu.

 

Maeda i Grejsiji

 

Najstariji od braće Grejsi – Karloš, postao je učenik Maede. Nepoznanica je šta je tačno Maeda učio Karlosa, koje je metode koristio i kakve je tačno izmene, boreći se u slobodnim borbama u Americi i Evropi, napravio u odnosu na džudo i tradicionalni džiudžicu.

 

 

Maeda je veštinu u Brazil nazivao džiudžicu i poznato je da je modifikovao tehnike kako bi ih prilagodio slobodnim borbama. On je analizirao prednosti i slabosti svojih protivnika i na osnovu toga stvorio sopstveni princip koji bi neutralisao prednosti protivnika.

Njegov princip je podrazumevao odvlačenje pažnje protivnika udarcem rukom ili nogom koji je imao za cilj otvaranje mogućnosti da se skrati distanca i dođe u klinč kako bi bacio protivnika na zemlju.

Kada bi se našli na zemlji, akcenat je bio na zahvatima držanja i plasiranju završnica u vidu poluga na zglobovima ili gušenjima primoravajući protivnika na predaju.

Ovaj generalni princip se i danas koristi u modernoj brazilskoj džiudžici.

Glavne lekcije koje je Maeda preneo Karlosu bile su:

• Rvačke (grepling) sposobnosti (misli se na bacanja i borbu u parteru) se uz male modifikacije mogu pretvoriti u visoko efikasan stil borenja koji poništava prednosti drugih stilova i koristi njihove nedostatke.
• Potreba za realnim treningom sa punim otporom (randori/sparing) kako bi učenici uspešno usvojili tehnike i bili sposobni da ih primene u realnim situacijama u životu (i borbi). Ovaj segment je Maeda preuzeo od Džigoro Kana, Grejsiji su kasnije ovu smernicu proširili i unapredili.
• Džiudžicu tehnike.
• Osnovna strategija koja je podrazumevala klinč, bacanje protivnika na zemlju koje ima za cilj da poništi njegove prednosti (misli se na udarce rukama i nogama) i primena svojih prednosti (borba u parteru koja podrazumeva zahvate držanja i plasiranje završnica u vidu poluga i gušenja).

Nije poznato koliko je dugo Karloš bio Maedin učenik. Jedno je sigurno, to nije bilo više od 4 godine. Obzirom da je Maeda bio zauzet obavezama oko kolonizacije, pretpostavlja se da je aktivno podučavao Karloša oko 2 godine.

Karlos je svoju prvu akademiju 1925. godine. Za tako kratko vreme on je mogao da nauči ograničeni broj tehnika. Maedino učenje je poslužilo kao osnova novog sporta, ali je većinu tehnika iz brazilske džiudžice iz te baze kasnije godinama otkrili i razvijali braća Grejsi.

Maeda je Grejsijima dao osnove tehnika kao bazu koja je bila neophodna. Takođe, preneo im je osnovni princip borbe koji je podrazumevao klinč, bacanje i dominaciju u borbi u parteru.

Takođe, poslužio je kao uzor za testiranje stila u realnoj borbi, kao najviši oblik testa efikasnosti tehnika.

Helio Grejsi

Helio (Elio) Grejsi (Hélio Gracie October 1, 1913 – January 29, 2009) bio je najmlađi od braće Grejsi. Smatra se da je izvršio snažan uticaj na razvoj brazilske džiudžice.

Kada je imao 14 godina on odlazi da živi kod starije braće koji su podučavali džiudžicu u opštini Botafogo, Rio de Ženeiro.

Oduvek je bio fizički slab, lekari su mu zabranili da se bavi bilo kakvom fizičkom aktivnošću. Zato je u početku samo gledao svoju braću na treninzima, jer mu nije bilo dozvoljeno da im se pridruži.

Kada je imao 16 godina, na trening dolazi novi student zainteresovan da uči džiudžicu, međutim, Karloš je bio sprečen da dođe da ga podučava. Tu se našao Elio, koji je posmatrajući zapamtio sve pokrete i objašnjenja svog brata, pa se ponudio kandidatu da mu on održi čas. Karlos je stigao na kraj treninga i izvinjavao se što je zakasnio, međutim, kandidat je rekao da nema problema, da je veoma uživao u času koji je vodio Elio i da bi voleo da mu on na dalje bude instuktor. Karloš se složio s tim, te je Elio postao instruktor pre nego što je uopšte i počeo da trenira džiudžicu.

Smatra se da je upravo Helio uneo najviše modifikacija u tehnikama, obzirom na svoju sitnu građu i slabu konstituciju, on je mnogo razmišljao kako da tehnike prilagodi sebi i svojim mogućnostima.

Umesto snage i brzine, akcenat jestavljao na forme tela i tačke oslonca. Braća Grejsi su nastavili tradiciju koju je započeo Maeda, a to je dokazivanje veštine u valetudo slobodnim borbama.

Helio je postao svojevrsna legenda Brazila poznat po borbama i pobedama protiv daleko krupnijih i snažnijih protivnika.

Majstor Helio Gracie, jedan od osnivača BJJ, bio je aktivan i u 95. godini

 

Braća su svoju veštinu u Brazilu jednostavno nazivali džiudžicu, a kada su počeli sa širenjem veštine u SAD, da bi napravili razliku u odnosu na tradicionalni džiudžicu, nazivali su je Grejsi džiudžicu.

Neki članovi porodice su naziv davali po svojoj familiji (na primer Mačado džiudžicu). Danas je veština u svetu poznata kao brazilska džiudžica.

Sinovi braće Grejsi su nastavili sa tradicijom slobodnih borbi i izazivanja predstavnika drugih stilova u mečeve gde bi dokazivali superiornist svoje veštine.

Impozantan je rekord Riksona Grejsija koji se smatra za jednog od najvećih boraca svih vremena. On se borio u preko 400 borbi i ostao je neporažen.

Rojs Grejsi je zaslužan za rast popularnosti brazilske džiudžice, kada je kao najmlađi i najlakši (fizički najslabiji od svih učesnika), u prvim UFC (ultimat fajt čempionšip) mečevima, gde su se sukobili borci raznih stilova, dokazao superiornost brazilske džiudžice u slobodnim borbama kao neporaženi šampion.

BJJ danas

Posle prvih UFC turnira brazilska džiudžica, za koju većina ljudi do onda nije ni čula, postaje jedna od najpopularnijih borilačkih veština u svetu.

Treba pomenuti da je prvi UFC turnir bio organizovan 1993. godine upravo od strane članova porodice Grejsi, koji su na ovaj način želeli da dokažu superiornost svoje veštine.

To su u početku bile borbe bez pravila (bilo je zabranjeno jedino ujedanje i guranje prstiju u oči protivnika, borbe nisu imale vremensko ograničenje). U prvim UFC turnirima su se sukobljavali borci kao najbolji predstavnici različitih veština (savate, sumo, boks, karate, kung fu, nindžicu, BJJ, rvanje, kik boks i drugi). U ovim borbama borci koji su dolazili kao predstavnici brazilske džiudžice zabeležili su ubedljive pobede i dokazali superiornost ove veštine.

Zahvaljujući tome, brazilska džiudžica postaje izuzetno popularna. Vrlo brzo se iz Brazila preko SAD-a širi u sve delove sveta i danas važi za jednu od najpopularnijih i najcenjenijih borilačkih veština.

BJJ prestavlja revolucionarnu prekretnicu u svetu borenja. Ona ostavlja svoj trag i vrši snažan uticaj preko prvih UFC turnira na formiranje modernog MMA borilačkog sporta čiji je neizostavni segment.